Sećanje na Vuka: Danas je ravno godinu dana kako ga nema!

„Životinje me nikad nisu razočarale“, govorio je Vuk Bojović, čije će ime neminovno ostati vezano za beogradski Zoološki vrt.

Rođen 18. decembra 1940. godine u Pljevljima, preminuo je 17. septembra prošle godine. Srpski vajar i direktor beogradskog zoološkog vrta „Vrt dobre nade“ bio je slobodni umetnik, profesor u osnovnoj i srednjoj školi. Iz dva braka imao je četvoro dece. Na funkciji direktora Beo zoo-vrta bio je od 1. maja 1986. godine do svoje smrti.

Za njega Vrt je bio utočište, ponos i na kraju njegova zaostavština.

Svaki dan nekoga sretnemo, upoznamo… Sa nekima se sprijateljimo, neke vidimo jednom ili dva puta u životu, ali ih se sećamo godinama, a njihove reči i dela ostave na nas doživotno utisak. Za mnoge je takav bio i ostao Vuk Bojović.

Čovek, čije će ime neminovno ostati vezano za ono što je postigao za 30 godina rukovođenja Beogradskim zoološkim vrtom, koji je ruinu u kojoj je živelo jedva šezdesetak životinja u užasnim uslovima, pretvorio u jedan od najboljih zooloških vrtova u Evropi, svojevrsnu oazu usred grada… Vrt dobre nade, kako su ga Beograđani nazvali.

vuk-bojovic2-youtube

Znao je bezmalo ime svake životinje. Vrt je za njega bio utočište, njegov ponos i na kraju, njegova zaostavština budućim generacija. Vuk je kroz vrt živeo, patio, ostvarivao se i nadomešćivao ono što je njemu falilo, ali i ono što drugima, njemu dragim ljudima, nije davao.

Stalno je govorio da, posmatrajući životinje, možemo mnogo da saznamo o ljudima. Čak je u nekim prilikama i na praktičnim primerima pokazao koliko su ljudi i životinje u stvari slični, ali, ipak, tako različiti.

Znao je imena životinja, ali nije znao ili nije želeo da pamti imena većine ljudi kojima je uvek bio okružen.

Životinje me nikad nisu razočarale. One na dobro uzvraćaju dobrotom. U to sam se uverio milion puta. Uostalom, i Seneka je rekao: „Što više upoznajem ljude, sve više volim životinje…„.

Blago je reći da je bio ćudljiv. Inteligentan beskrajno, obrazovan, veoma društven ali, na neki način, čovek samoće. Govorio je toplim melodičnim glasom, koji te je terao da slušaš i, hteo ili ne, pamtiš sve što kaže. Voleo je da podučava druge, drugi su voleli da uče od njega.

Nikada, ali nikada nije odbio da pomogne nekome, ma o čemu se radilo, a da je bilo u njegovoj moći. I kada nije bilo — pomagao je.

A znao je, bogami, i da se naljuti… Tada bi gladio bradu, a čelo bi namrštio i na momente je zaista izgledao kao vuk. Beskrajno ga je iritirala glupost i laž.

Ipak je i to nekako filozofski objašnjavao, govoreći da je „glupost stara koliko i čovek“, pa je često puštao da se i jedno i drugo provuče mimo njega želeći valjda da pokaže da može da bude iznad toga. Bio je hrabar i spreman da se, boreći se za svoj Vrt dobre nade, uhvati u koštac i s jačima od sebe, ali je priznavao da se ipak nečega boji — podlosti, kukavičluka, ljubomore, zavisti, zlobe, gluposti, mržnje…

Svega onoga što nije bio i što nikad nije mogao biti… Takav Vuk Bojović je ostao u sećanju onih koji su ga poznavali.

Izvor;BKTVnews

Author: Ljiljana

Trudimo se da naš portal bude ispunjen bogatim sadržajem o psima, kako bi vas o svemu u vezi sa njima informisali i ujedno vam pomogli da svaki dan naučite nešto novo. Želite da imate psa ili već imate psa? Na pravom ste mestu!

Share This Post On
468 ad

Submit a Comment

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *