Zašto vlasnici pričaju sa svojim psima?

Koliko puta ste „uhvatili“ sebe kako razgovarate sa svojim psom, najčešće u šetnji ili kada se vratite sa posla i pitate ga „šta si radio dok nisam bio/bila kod kuće“ ili „da li ti je bilo dosadno“, u šetnji je vrlo moguće da mu kažete “ ne jedi to otrovaćeš se ili “ hajde požuri, moram na posao“…

E sad dok budete čitali ovaj tekst možda ćete se nasmejati, a kroz glavu će vam proći još mnoštvo pitanja koje ste uputili svom ljubimcu. Ali, ne brinite se, niste ludi, jer jedna studija je pokazala kako nema tog vlasnika koji nije porazgovarao sa svojim psom.

Naime, istraživači koji su se bavili psima napravili su nekoliko interesanznih studija o interakciji između ljudi i pasa.

Predstavljamo vam neke od njuh…

Da li je razgovor sa psom identičan razgovoru sa detetom?
Svojim psima, ali i deci, ljudi neretko tepaju, pričaju im i govore drugačijim tonalitetom, ( „kako ci”, „ta ladis“, „da li te nešto boli“) prilikom govora. Tako je Mičel (2001) odlučio da uporedi koliko sličnosti postoji u interakciji ljudi sa psima i sa decom. Pronašao je i razlike i sličnosti.

Foto:suggestedpost.eu

Sličnosti se odnose na: piskav glas, ponavljanu upotrebu gramatički prihvatljivih reči i korišćenje glagola u sadašnjem vremenu.

Razlike su: razgovor sa psom uključuje kraće rečenice i više naredbi, dok razgovor sa decom uključuje mnogo više pitanja.

Ovakav nalaz dovodi do pitanja da li ustvari svoju decu tretiramo kao pse (bez uobičajene pežorativne konotacije kakva postoji u izrazu “živi kao pas”) ili je obrnuto – svoje pse tretiramo kao decu?

U svakom slučaju, autori koji se bave ovim pitanjima ističu da je glavni problem u komunikaciji bilo sa psima ili sa decom to što ona uključuje primaoca koji nam (najčešće) neće dati nikakav odgovor, to jest – njena jednosmernost.

Da li nas psi mogu razumeti?
Kada vlasnici razgovaraju sa psom, obično misle da ih on razume, ako ne kompletan sadržaj komunikacije, onda makar po koju reč.

Kako bi se ispitala percepcija ljudi o razumevanju šta govore svojim psima grupa istraživača iz Mađarske (Pongracz, Miklosi i Csanyi, 2001) vlasnicima pasa dala je upitnik u kom bi oni trebalo da procene koje tipove iskaza oni misle da njihovi psi mogu razumeti. Na vrhu liste nalazila su se pitanja, a za njima dozvole i davanje informacija.

Foto:suggestedpost.eu

Problem koji se pojavio jeste: kako uopšte dokazati da psi zaista razumeju svoje vlasnike?

To se procenjuje isključivo na osnovu toga kako psi reaguju na govor, tako da se ista grupa autora zatim fokusirala na pitanja upućena vlasnicima pasa – na koji način njihovi psi najčešće pokazuju da su razumeli komandu. Tako su vlasnici odovarali da su:

– njihovi psi u 31 odsto slučajeva slušaju njihove naredbe u svim okolnostima
– njihovi psi u 53 odsto slučajeva poslušali naredbe onda kada je kontekst za to bio pogodan.

Da li psi omogućavaju lakši početak komunikacije?
Pod pretpostavkom da psi ne mogu da razumeju šta im govorimo, oni predstavljaju odlične “razbijače leda” kada je reč o započinjanju konverzacije.

Foto:suggestedpost.eu

Vlasnik koji izvodi svog ljubimca u šetnju privlači pažnju prolaznika, stoga je lakše sa njima upustiti se u razgovor. U dobrom broju slučajeva reč je o izvinjavanju što je njihov pas možda zalajao na dete ili drugog psa prolaznika, ali i to se računa kao društveni kontakt, zar ne?

Dokaze za ovo pružili su Rodžers, Hart i Bolc (1993) u studiji koja se bavila starijim vlasnicima pasa. Oni su pronašli da ljudi koji šetaju svoje pse imaju češće interakcije sa drugim ljudima u kojima najčešće pričaju upravo o svojim psima.

I ne samo to. Vlasnici pasa češće su izveštavali o većem zadovoljstvu svojim emocionalnim, socijalnim i fizičkim stanjem. Može se zaključiti da psi, ne samo da olakšavaju započinjanje komunikacije, već svoje vlasnike čine zdravijima.

Da li psi liče na svoje vlasnike?
Postoje razne studije koje pokazuju da parovi vremenom počinju fizički da liče jedni na druge. Da li se isto može reći i za pse i njihove vlasnike? Postoji nekoliko istraživanja o tome. Navodimo tri:

– Roj i Kristenfeld (2004) pronašli su da psi definitivno liče na svoje vlasnike, ali samo ukoliko su rasni.

– Levin (2005) je ponovo analizirajući podatke dobijene prvim istraživanjem, pronašao da to ipak nije tako kako tvrde Roj i Kristenfeld – da ne možemo biti sigurni u to da rasni psi vremenom počinju da liče na svoje vlasnike i da je potrebno opsežnije istraživanje o tome.

– Autori originalne studije tvrde da je njihov nalaz tačan (Roy & Christenfeld, 2005). Ko onda kaže da se istraživači ludo ne zabavljaju?

Tako da – tek ćemo dobiti zaključak ovih istraživačkih peripetija, kada autori uspeju da se dogovore ili kada budu rađena nova istraživanja.

Foto:suggestedpost.eu

 

Author: Ljiljana Milovanović

Trudimo se da naš portal bude ispunjen bogatim sadržajem o psima, kako bi vas o svemu u vezi sa njima informisali i ujedno vam pomogli da svaki dan naučite nešto novo. Želite da imate psa ili već imate psa? Na pravom ste mestu!

Share This Post On
468 ad

Submit a Comment

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *