Kako i zašto je nastala izreka laže kao pas?

Oduvek sam poštovala narodne izreke i trudila se da se ravnam prema njima. Međutim, ova koja stoji u naslovu, oduvek mi je antipatična te sam mislio da je jedna od retkih gde se „autor“ prevario. Iako više od deset godina pratim pse, dugo sebi nisam htela da da priznam kako oni možda i nisu „heroji“ kakvim ih smatramo. Naravno, pogađate, glavni uticaj imala je „Lesi koja se vratila kući“, dok je Džek London sa „Belim Očnjakom“ bio skrajnut do same margine. S vremena na vreme, javila bi se poneka sumnja zbog neograničenog poverenja u čovekovog najboljeg prijatelja, ali jednostavno nisam želela da verujem.

Iza ugla prirode
Kao što ništa u životu ne biva slučajno, i ovo mišljenje nije moja tvorevina, već sjajno izrežirana holivudska predstava čiji je cilj bio potpuno obmanjivanje ljubitelja životinja i stvaranje neprirodne slike o vrsti koja nam je ostala najprivrženija tokom svih ovih vekova. Odmah se postavlja pitanje: da li je to dobro? Da li je zbog opstanka psa u našoj blizini bilo neophodno da se iskrivi slika i stvori utisak da on samo što nije postao čovek?
Dakle, pas nikad nije planirao da postane čovek i nikad mu nešto slično nije padalo na pamet. Način na koji ga je kreirala priroda, koja god da je, govori o vrhunskoj tehnologiji, jer pas nema nijedan razlog da nam zavidi i da želi da bude jedan od nas. Njegova sposobnost preživljavanja dovedena je do perfekcije, ukoliko se posmatra kao neodvojivi deo prirode koju ne pokušava da promeni, već da živi u sadejstvu sa njom. To je isto kao i sa ostalim vrstama, osim sa čovekom. Samo on pokušava da živi prema svojim pravilima, a ne prema zakonima prirode. A pošto se u toj borbi oseća usamljenim, bilo mu je neophodno da još nekog veže uz sebe i dokaže kako još neko želi da bude uz čoveka i skoro postane – čovek.
Na njegovu žalost, to nije tačno. Pas je skoro savršena mašina za preživljavanje i ne ume da živi sam, ali poštuje određene zakone koje ne mora da usvoji neka skupština, da kontroliše neki sud ili štiti neka policija. To su zakoni koji su upisani direktno u genoma i od njih se ne odstupa. Pa i kad se to pokuša, problemi koji nastaju u glavi psa stvaraju psihoze koje se teško leče. Iako čovek želi da postane jači od prirode pa pokušava i da vrste oko sebe prilagodi sebi, to ne donosi ništa dobro. Ali, kakve to veze ima sa naslovom teksta?

Lovački-pas-728x409

Pas zna šta hoće
Iako lepo deluj romantična slika psa kao najboljeg čovekovog prijatelja, koji mu je veran do smrti i razume svaku reč, samo što ne zna da priča, takva priča nije tačna, ali nije ni važna. Nije važno zato što pas, iako ne odgovara ovom opisu onako kakvim ga zamišljamo, ima toliko pozitivnih osobina da je sasvim normalno da bude čovekov najbolji prijatelj.

Vreme je da se stavi tačka na mnoge zablude u vezi sa psom, naročito one koje utiču na njegovu psihu i normalan odnos sa ljudima. Prvo je ponašanje prema štenetu kao prema bebi. Niti je on beba (u ljudskom poimanju novorođenčeta), niti mu pomažemo takvim stavom. Ukoliko hoćete da pomognete štenetu da prihvati zakone „ljudskog čopora“, tako se i ponašajte. Štene uči od prvog dana kad uđe u vaš svet. Šta će naučiti, zavisi od vas. Ukoliko mu od prvog dana po dolasku u vaš dom ne pokažete šta treba da radi, ono će samo povezivati stvari, i to na pogrešan način. Nemojte mu opraštati greške i odmah ih ispravljajte. Stavite mu ogrlicu već nekoliko dana nakon dolaska, a povodac brzo posle toga. Obično se pas nakon toga umiri ili unervozi, jer se dešava nešto što ne razume, ali to kratko traje. Ukoliko vlasnici ne reaguju na njegovo ponašanje, on se brzo navikava i prestaje da obraća pažnju. Još kad povodac poveže sa izlaskom u šetnju, sve se postavlja na svoje mesto. Međutim, veoma često „tužne oči koje nas optužuju“ stvaraju grižu savesti i potrebu da zaštitimo malo stvorenje kojem, u stvari, zaštita uopšte ne treba. Jer, ako poveže svoje ponašanje s vašim popuštanjem, veoma brzo će pokušati da nadogradi svoj stav i približi se mestu vođe čopora.

Kome treba zaštita?
Iako mali pas ume da izgleda „jadan, slab i nezaštićen“, on to nije. Slab je, u stvari, vlasnik koji „pada“ na ovu glumu i njemu treba pomoć. Nažalost, zbog raznih razloga, ljudi veoma često žude da nekome budu potrebni. Idealan za takvu ulogu je – pas. Međutim, iako izgleda da ljubav vezuje čoveka i psa, obično su u pitanju čovekova i pseća neuroza koje se nadopunjuju i hrane jedna drugu. Nije teško pogoditi da je iz takve veze teško izvući bilo koga, jer to postaje način života i potreba koje se niko ne želi odreći.
Ukoliko se radi o usamljenim osobama, to i nije teško shvatiti, ali ako je u pitanju porodica, ovakvi odnosi mogu i da smetaju. Ljubomora, to jest posesivnost koju pas oseća prema određenoj osobi, stvara neprijateljska osećanja prema ostalim članovima porodice i bilo kome ko pokuša da od njega odvoji onoga ko mu pripada. Veoma često to izaziva smeh, ali s vremenom postaje zamorno i ono što zapravo jeste – bolestan odnos, koji na potpuno pogrešan način povezuje dve vrste.

Pas ne ume da laže
E, to sam i ja mislila. Bila sam ubeđena da je to najpoštenije i najpouzdanije biće na svetu. U stvari, i jeste, ali ne onako kako mislimo. Pas zna šta hoće i ne bira način na koji će doći do toga. Nagrada je uvek samo jedna – više mesto na lestvici čopora. Da li je to opravdanje za sve? Naravno da jeste. Zato, očekujte da pas pokuša na sve načine da bude iznad vas. Ovo sve pada u vodu ukoliko je vlasnik svestan da mora da ostane glavni i da pas u svakom trenutku mora znati ko je gazda. Prema takvom vlasniku, pas oseća poštovanje i spreman je da pred njim pogne glavu. Međutim, njegov potčinjeni stav uopšte ne mora da bude takav i prema ostalim članovima porodice. Ono što je pošteno u ovakvom stavu je to što pas ništa ne skriva. Prema onome za koga smatra da je ispod njega, tako se i ponaša. Videli ste to i sami. Najčešće su to deca. Na njih skače kad se igraju, ujeda ih za ruke i noge (ne jako, ali dovoljno da pokaže kako je jači), ne sluša njihove komande, ali i zauzima zaštitnički stav, jer štiti svoje ukoliko zaključi da neko van čopora ima loše namere.
Koliko puta se desilo da pas, kojeg ste ostavili samog, napravi štetu. Mnogo puta, zar ne? A kako se ponaša kad se vratite kući? Zna da je kriv i krije se, ili šeni pred vama. Ma, naravno da ne! On zna da ćete biti ljuti, a ljutnja može da znači i kaznu koju niko ne voli. On samo zna da ga očekuje gnev nekoga ko je iznad njega i učiniće sve da vas odobrovolji i pokaže potčinjenost. Nema griže savesti, nema kajanja, jednostavno u želji da preživi vaš gnev, spreman je da pogne glavu i pokaže kako je slabiji. Pri tome, ono što psa čini izuzetnom vrstom je to što on neće da pamti i da se kad-tad osveti za „poniženje“ koje je radi opstanka m orao da preživi. Kad prođe gnev prema njemu, on nastavlja dalje, kao da ništa nije bilo, ali je verovatno zapamtio šta može da mu se desi ako ponovi to što je uradio.
Dakle, izreka je nastala u narodu i dobrim delom je tačna. Ali, to psa ne čini manje vrednim. Naprotiv, čini ga vrstom koja je sposobna da preživi, da uradi ono što mora kad treba i da nastavi dalje. U stvari, ubeđena sam da čovek može mnogo da nauči od svog dugogodišnjeg saputnika.
Zato, ako imate vremena pronađite „Belog Očnjaka“ i „Zov divljine“, jer pas zaslužuje poštovanje zbog onoga što jeste, a ne zbog onoga što želimo da bude.

Author: Ljiljana Milovanović

Trudimo se da naš portal bude ispunjen bogatim sadržajem o psima, kako bi vas o svemu u vezi sa njima informisali i ujedno vam pomogli da svaki dan naučite nešto novo. Želite da imate psa ili već imate psa? Na pravom ste mestu!

Share This Post On
468 ad

Submit a Comment

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *