Evo zašto je samojed pas za vas

Blještavo belo, dugo, gusto i meko krzno. Šiljasta crna njuška. Kitnjast i preko leđa prebačen rep. Tamne, malkice ukošene oči. Gordi, graciozan hod pritajene snage odaje biće koje je svesno svoje lepote. I kao suprotnost: širok „osmeh“ koji odaje veselu i jednostavnu narav, narav bića koje živi od danas do sutra i nada se da će taj period biti ispunjen sa što više igre. Vlasnici koji ga šetaju često svedoče o prilaženju potpunih stranaca privučenih i opčinjenih ovim psom. Jednom kad prođete rukom kroz krzno samojeda gotovi ste, nećete više moći prestati. A on će se potruditi da to iskoristi što bolje može. Tvrdoglav, ljubazan, izdržljiv, zaigran, svojeglav i duboko privržen… Sve je to samojed (Samoiedskaya Sobaka, Nenetskaya Laika), najlepši pas na svetu.

Samojed se teško opire instinktu da juri male, hitre životinje

Zbog svojih nordijskih gena, samojed može da izdrži dosta niske temperature i voli da se igra po snegu. Takođe, zbog guste dlake može biti osetljiv na vrućinu. Nemojte mu dozvoljavati da previše trči kada je previše vruće. Pokušajte da mu ograničite aktivnosti na rano jutro ili veče, kada je hladnije. Tokom toplijih dana, držite svog psa u kući i uključite ventilator ili klima-uređaj. Samojed zahteva potrebnu negu. Poput većine velikih pasa, samojedi najbrže rastu između četvrtog i sedmog meseca starosti, što ih čini podložnim povredama i bolestima kostiju. Najbolje je da ga hranite kvalitetnom psećom hranom koja sadrži malo kalorija kako ne bi previše porastao. Dok je štene, nemojte mu dozvoliti da trči i igra se na tvrdim površinama (posebno na betonu), skače ili vuče teške stvari dok ne napuni najmanje dve godine i dok mu se udovi potpuno ne formiraju. Do tada mu dozvoljavajte da se igra samo na travi.

Karakter samojeda
Razmišljate li nabaviti samojeda pozivamo vas da osim izgleda, pažnju obratite i na karakter ovog psa. Samojed je miroljubiv i društven pas koji se obožava igrati i vreme provoditi mazeći se u društvu drugih pasa, dece, vlasnika i njegovih prijatelja, ali samo kada je to njima zanimljivo. Kada im nešto nije zanimljivo, pogotovo ako im se nešto želi nametnuti na silu, na primer učenje ‘dosadnih’ naredbi samojedi će pokušati opstruirati. Padnete li u startu na njihov šarm i ne nametnete se kao autoritet rizikujete da dobijete neposlušnog i destruktivno raspoloženog psa.

samojed

Za koga je samojed?
Iz svega navedenog, baš kako kažu uzgajivači ove pasmine – samojed definitivno nije pas za svakoga. Preporučuju se ljudima koji imaju čvrstu volju (i vremena) baviti se svojim psom, kao i onima koji se na prvi znak neposlušnosti od strane psa neće naći preplavljeni paničnim strahom, već će znati izići na kraj s nepokorenim duhom svog psa. Savestan vlasnik svom psu mora pronaći neku zabavu, kroz koju će se on moći isprazniti. Pravilno radno opterećen (npr. trčanjem uz vlasnika ili bavljenjem agilityjem) samojed će bit srećan samojed i obrnuto. Samojed koji se dosađuje identičan je elementarnoj nepogodi. Ipak su samojedi bili vučni psi. U njihovim genima ‘spavaju’ stotine hiljada pretrčanih kilometara njihovih predaka.

Nega samojeda
Pošto su prilično aktivni, samojedi nisu prikladni za držanje u stanu. Najbolji izbor je kuća sa velikim, dobro ograđenim dvorištem. Pošto je samojed aktivan pas, potrebno mu je mnogo prostora za igru i zabavu. Takođe, potrebni su mu i mentalni izazovi sa treninzima i takmičenjima na otvorenom. Ako mu postane previše dosadno, verovatno će kopati rupe po travnjaku, bežati ili gristi nameštaj kako bi se zabavio. Upamtite da biste samojeda trebali da vodite na povocu kad god krenete izvan kuće.

Istorija samojeda
S poreklom koje doseže direktno do vučijih predaka samojed pripada jednoj od tri pasmine takozvanog pra-tipa (ostale dve su sibirski haski i alaski malamut). Ove pasmine su prve tri koje su se izdvojile od vučijeg pretka i počele živeti sa ljudima. Iako genetski jako sličan vuku, duga istorija saživota sa ljudima promenila je narav samojeda. Ime pasmine potiče od naziva grupe severnih sibirskih plemena, Samojed. Samojedi su bili stočarski nomadi. Njihov život je bio usko povezan sa krdima sobova koja su uzgajali.

Kao takvi, psi su se koristili većinom za kontrolu i nadgledanje stada te za njegovu odbranu od vukova i medveda. Manje su korišteni za vuču sanki jer su sobovi to činili efikasnije. Prema legendi, samojedi su bili prva vrsta pasa koja je imala ekskluzivno pravo spavanja u šatoru gospodara.

Ovo nije dokazano, ali iz činjenice da narav ovih pasa odlikuje duboka privrženost prema svim ljudima (jednako prema poznatima i strancima), može se zaključiti da su imali neki poseban status jako dugo vremena koji ih je privikao da se prema ljudima ponašaju tako prijateljski. Nažalost, zaslugom revolucije u Rusiji počela je represija nomadskog načina života od strane države.

Plemena Samojeda su bila prisiljena odreći se svog načina života i „civilizovli su se“. Ovo je imalo dve važne posledice. Kao prvo, uzgoj pasmine na tom području je smanjen. Kao drugo, zbog zatvorenosti režima, nije bilo moguće koristiti se znanjima o uzgoju ovih pasa onih ljudi koji su ga prvi uzgajali. Sve to zajedno je dovelo do toga da nakon Prvog svetskog rata nije bilo značajnijeg doprinosa pedigreu samojeda s područja njegove izvorne postojbine.

Ono što znamo o samojedima i primerci koje danas imamo potiču od malobrojnih primeraka koji su doneseni u Evropu u 19. veku bilo posredstvom polarnih istraživača koji su ih kupovali od Samojeda na putu prema Arktiku, bilo posredstvom nekih drugih činioca i osoba. Iako prvi pisani zapisi o samojedima potiču iz 1696. (Adam Brandt), prvi primerci koji su službeno zabeleženi „južnije od Sibira“ pojavili su se na Engleskom dvoru oko 1880 godine.

Kći kraljice Viktorije, Aleksandra, udala se za Rusa, Cara Nicholasa II. Kako je njen brat, Princ od Walesa jako voleo pse, ona mu je iz Rusije poslala nekoliko primeraka od kojih su neki bili pasmine samojed. Bio je to kraljevski ulazak pasmine na područje Europe. Vrlo brzo usledio je uvoz još nekoliko primeraka koji su dokumentovani i registrovani (1889. Ernest Kilburn-Scott, „Sabarka“; 1893. nepoznati mornar, „Whitey Petchora“…). Prvi primerci nisu bili potpuno beli. Prvi potpuno beli primerak došao je iz zapadnog Sibira, a doneo ga je i fotografisao 1894. kapetan Labourn Popham. Kontrolisani i standardizovani uzgoj samojeda međutim nije počeo sve do polarnih ekspedicija. Polarni istraživači su nakon povratka doneli još nekoliko primeraka u Englesku, Norvešku, Novi Zeland i Australiju. (Ekspedicije Nansena, Amundsena, Jacksona i Shackletona) .

Iz Amundsenove ekspedicije ostao je slavan samojed Etah, predvodnik čopora koji je prvi došao do Južnog Pola. Ključan trenutak za početak kontrolisanog uzgoja bila je poseta bračnog para Kilburn-Scott zoološkom vrtu u Sidneju. Tamo su pronašli primerak izložen u istom kavezu sa dva tigra (!!) te ga uspeli otkupiti i dovesti u Englesku. Nazvali su ga „Antarctic Buck“. S ovim psom i još nekoliko primeraka koje su posedovali od pre počinje ISTORIJAT SELEKTIVNOG uzgoja samojeda u Europi. Killburn-Scott su definisali karakteristike koje odlikuju pasminu (tzv. uzgaivački standard) i započeli sa SELEKTOVANIM uzgojem.

Zanimljivo je da u standardu koji su sastavili postoji stavka koja kaže: „sve boje su dozvoljene; preferirana je bela“. Iako međunarodna kinološka organizacija i danas priznaje tu stavku (psi kremastim nijansama imaju pravo nastupati na izložbama) teško je da će te takve samojede zaista i videti.

Author: Ljiljana Milovanović

Trudimo se da naš portal bude ispunjen bogatim sadržajem o psima, kako bi vas o svemu u vezi sa njima informisali i ujedno vam pomogli da svaki dan naučite nešto novo. Želite da imate psa ili već imate psa? Na pravom ste mestu!

Share This Post On
468 ad

Submit a Comment

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *