Pse treniramo pohvalama i poslasticama, a da li je uvek bilo tako?

Obuka pasa umeće je i zanat star koliko i zajednica ljudi i pasa. Psi kao ljubimci i pratnja relativno su svež fenomen vezan uz urbanizaciju i svojevrsno otuđenje ljudi od prirode, a i jedni od drugih ponekad. Oni u savremenom društvu i dalje imaju značajan status i istoriju ljudi i pasa zajednička je i neraskidivo vezana.

Naime, postoje naučna istraživanja koja dokumentuju kako homo sapiens svoj opstanak delimično duguje odomaćivanju pasa. Kroz dugu istoriju pse su ljudi prvo držali zbog obavljanja određenih zadataka, poput lova, čuvanja, upravljanja stadima ali i raznovrsnog traganja ili obavljanja određenih kućnih zadataka.

Logično je da su ljudi oduvek pse obučavali no sistematski i osvešćen pristup toj disciplini počinje sa Pavlovljevo otkrićem uslovnog refleksa početkom dvadesetog veka. Njegov je rad kasnije nadogradio i iznijansirao B. F. Skinner.

Na temeljima Pavlovljevih eksperimenata sa psima koji bi, kad bi se svaki put za vreme hranjenja oglasilo zvono, počeli da slinim i na sam zvuk zvona razvijani su dalji principi obuke.

stap pas

Trener Konrad Most 1910. napisao je knjigu o obuci vojnih pasa koja je dugo bila temelj te discipline. Mostove metode bile su efikasne, ali mora se reći kako se radilo o klasičnoj dresuri koja se temeljila uveliko na fizičkoj prisili i kažnjavanju te korišćenju pomagala poput bodljikavih ogrlica, a i udaranju pasa.

Četrdesetih godina prošlog veka naučnici eksperimentišu sa pozitivnom motivacijom životinja pri učenju, a početkom šezdesetih Villiam Koehler objavljuje knjigu o obuci pasa koja sve više koristi nagrađivanje i hvaljenje. Ipak, tek s pojavom američke trenerke Barbare Uoodhouse nagrađivanje pri obuci postaje sve više korišćeno. Ona od sredstava prinude koristi uglavnom samo takozvane davilice i govori o čarobnoj moći nagrada.

Otkrića s pozitivnom motivacijom u svet pasa na velika vrata uvodi Karen Prajor kad 1984. objavljuje svoju knjigu ‘Do not shoot the dog’ u kojoj obrazlaže upotrebu klikera pri obuci, malene naprave čija je svrha psu jasno dati do znanja kad je učinio nešto dobro , za šta biva nagrađen.

Kliker jeste pomagalo koje danas mnogi treneri koriste, no radi se samo o pomagalu a nikako magičnom štapiću. Korišćenje klikera može se zameniti na primer i jasno izrečenom pohvalom ili signalom glasom.

U savremeno doba nekadašnji termin dresura, neformalno se još koristi, ali u stručnom smislu sve se više zamenjuje terminima vaspitanje i školovanje. Ovome je uveliko doprinelo objavljivanje još uvek sjajne knjige švajcarskog trenera i etologa Ursa Ochsenbeina ‘Vaspitanje i školovanje pasa’ početkom osamdesetih godina, za koju je predgovor napisao doajen hrvatske radne kinologije Dubravko Delić.

Termin vaspitanje veže se za osnovne radnje i ponašanja koje bi pas trebao usvojiti kako bi skladno funkcionisao u našem društvu, dok se školovanje veže uz specijalističke radnje, bilo da se radi o službenim, lovnim ili sportskim psima koje držimo, baš kao i nekad, radi obavljanja određenih zadataka.

Obuka pasa disciplina je za koju još uvek nema klasične formalne definicije, mada na Zapadu postoje trenerske škole i otvorena učilišta koja su utemeljili uspešni treneri. Ipak, postoji mnogo sjajne literature, a najbolji je učitelj praksa, rad sa psima. Kaže se ‘koliko trenera, toliko metoda’ i tu ima mnogo istine – mnogo je pristupa u radu sa psima, no istini za volju i srećom, sve su ređi oni koji uključuju grubost i tvrdu prisilu.

Pristup vaspitanju i školovanju pasa trebao bi biti human uz uvažavanje integriteta jednog živog stvora s kojim delimo svakodnevicu.

Author: Ljiljana Milovanović

Trudimo se da naš portal bude ispunjen bogatim sadržajem o psima, kako bi vas o svemu u vezi sa njima informisali i ujedno vam pomogli da svaki dan naučite nešto novo. Želite da imate psa ili već imate psa? Na pravom ste mestu!

Share This Post On
468 ad

Submit a Comment

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *