Da li je srednjeazijski ovčar pas za vas?

Svoj naziv ova drevna pasmina dobila je pre nekoliko decenija. Prethodno je bila poznata pod imenom turkmenski ovčar. Naziv srednjeazijski ovčar po prvi put se sreće 1935. godine, a poznati ruski kinolog A. R Mazover skreće pažnju na to da naziv turkmenski ovčar nije odgovarajući. Ipak, ni naziv srednjeazijski ovčar nije najuspešniji, jer pojam Srednja Azija postoji samo u ruskom jeziku, a ni naziv ovčar ne odgovara suštini rase.

Srednjeazijski ovčar se formirao pre 4 hiljade godina kao čuvarska i pastirska rasa pasa. Psi su se koristili za čuvanje stada ovaca od vukova i drugih grabljivaca, a i za odbranu karavana od napada. Sve do 20. veka, rasa je ispunjavala svoju svrhu, dok nisu počele burne promene u društvu. Geografski region formiranja rase su teritorije azijskog kontinenta od Kaspijskog mora na zapadu do savremene granice Rusije sa Kinom na istoku, južnije od uralskih planina. Drevni naziv tog regiona je Turan, kasnije Turkestan, još kasnije Centralna Azija (Srednja Azija po ruskoj terminologiji). Region Centralne Azije je ogroman, uključujući Turkmenistan, Uzbekistan, Tadžikistan, Kazahstan, Kirgizstan, Prikaspijske i Altajske stepe. Osim toga, primerci ove rase se sreću u Iranu, na severu Pakistana, Indije, Avganistana.

Rasa se formirala pod uticajem mnogih faktora, neobični uslovi stvarali su nju u svemogućem raznoobrazju tipova. Nemoguće je izdvojiti jedinstven tip azijata i kao takav ga promovisati. Zato je i interesantna ova rasa, što još uvek nije kalupirana i ograničena čvrstim okvirom standarda.

Srednjeazijski ovčar je tipična rasa narodne selekcije. Rasa se formirala pod snažnim uticajem prirodnih faktora, veoma je funkcionalna, ali eksterijerno nije ujednačena. Svaka rasa narodne selekcije sastoji se od nekoliko populacija, različitog eksterijera i temperamenta. Bilo bi greška izdvajati neku populaciju kao najbolju. Svi oni su se formirali stolećima uz žestoku prirodnu i narodnu selekciju -odstranjevanje nepoželjnih jedinki od strane čoveka. Ali tokom vekova, sve ove populacije nikad nisu bile izolovane. Zato nije opravdano izdvajati populaciju po republikama i nemoguće je govoriti o nekim uzbekistanskim, tadžikistanskim, turkmenskim psima. Centralna Azija je jedan istorijski kotao gde sto godina nije vreme, a sto kilometara nije rastojanje.

Areal prirodnog rasprostranjenja srednjeazijskog ovčara je veoma širok. Tradicionalno se smatra da se najbolja populacija nalazi na teritoriji Turkmenije. Turkmeni zovu ove pse alabaj (ala – šaren, baj – bogat). Najbolji turkmenski psi su snažnog i grubog tipa konstitucije sa kratkom ili srednje dužine gustom i grubom dlakom. Veliki broj tih pasa se nalazi i u Tadžikistanu gde u brdovitim predelima Pamira psi imaju nešto limfatičniju građu, naboranu kožu i dužu dlaku.

U Uzbekistanu je široko razvijeno stočarstvo i za čuvanje ovaca postoji dovoljno veliki broj srednjeazijskih ovčara. Na jugu i jugozapadu Uzbekistana većina pasa je slična turkmenskim, čak se i ne razlikuje od njih. Ka severu, gde stočarstvo nije toliko razvijeno, broj pasa opada. U Kazahstanu i Kirgiziji populacija ne predstavlja jednorodnu masu i u celini je manje tipična. Na jugu Kazahstana postoji SAO dovoljnog kvaliteta, ali ka severu se mešaju sa domaćim psima i dobijaju hrtast izgled. Ta grupa pasa ima lokalni naziv drok i koristi se u lovu. U Kirgiziji najbolji psi se nalaze u jugozapadnim regionima. Na teritoriji Kirgizije i Kazahstana postoji velika količina mešanaca, dobijenih ukrštanjem sa lokalnim psima. U gradu Beškek 40-50-tih godina se radilo ukrštanje SAO sa dogom, a mešanci su imenovali kirgizijski volkodav.

U principu, svaka od tih populacija mogla bi dati početak samostalnoj pasmini, već imamo takvih primera u istoriji kinologije (recimo belgijske ovčare). Takvu mogućnost je imala i rasa SAO u svoje vreme, ali iz različitih razloga se to nije desilo. Vratiti taj momenat je već nemoguće. U današnjem formiranju srednjeazijskog ovčara su učestvovali psi iz svih regiona centralne Azije. Taj proces se nastavlja i danas. I kad neko pokušava da propagira azijate sa planina Tadžikistana ili alabaje iz peskova Turkmenistana kao najpoželjnije u rasi najčešće se radi o reklami, upućenoj naivnim kupcima.

Veoma se razlikuje sudbina rase u mestima tradicionalnog uzgoja i centrima kulturne selekcije. Region centralne Azije je neverovatno raznoobrazan po klimatskim i reljefnim uslovima: peščane pustinje, kamenite pustinje, polupustinje. Reljefi se menjaju na malim površinama, ili se protežu na stotine kilometara. Svuda je prisutan problem nedostatka vode. Klima, resko kontinentalna, zime su veoma hladne, a leta su neverovatno vruća. Na primer, u Kazahstanu temperatura zimi dostiže 30 stepeni po C, a leto sa 45 ili 50 stepeni je uobičajena stvar. U takvim uslovima žive i rade već mnogo stotina godina srednjeazijski ovčari. Prilagodljivi su ka nagloj promeni vremena, odlično podnose kako mraz, tako i vrućinu. Osim toga, u takvim uslovima psi dobijaju hranu veoma oskudno, većinu moraju da obezbede sami: sitne životinje, glodare, pa čak i insekte.

Psi se stalno nalaze pored stada ovaca, prate ih i čuvaju pri daljim selidbama sa zimskog na letnji pašnjak. Psi pored stada borave slobodni, danonoćno ga čuvajući od grabljivaca. Štenci odrastaju uz stado i odrasle pse. Uobičajeno, pored jednog stada se nalazi čopor pasa: stariji mužjak – vođa čopora (to može biti i ženka), nekoliko ženki, par mladih mužjaka i štenci. Veliki deo štenadi ne preživi, a parenje pasa se odvija tako što kuju upari najjači mužjak u čoporu. Tako da često pored svakog stada koja su dosta izolovana, formira se jedna zatvorena populacija pasa. Selekcija koja se vrši od strane čoveka (čovanina), usmerena je uglavnom u radni kvalitet. Biraju se najkrupniji mužjaci, koji su se pokazali kao borci sa vukovima, hrabri i oštri čuvari i pobednici u borbama pasa. Borbe su deo običaja naroda centralne Azije i često se održavaju u vreme praznika. I dan danas, u zemljama Azije izložbe pasa se ne održavaju, već se organizuju tradicionalne borbe pasa na kojima se vrši izbor najjačih i najbolje građenih pasa. Iz davnina ide i običaj kupiranja ušiju i repova kod Azijata. Obeležavanje čuvarskih pasa i briga o njima na taj način ima za cilj da ukloni osetljiva mesta sa tela psa.

U zadnje vreme, još i za vreme Sovjetskog Saveza, život naroda centralne Azije je pretrpeo mnoge privredno kulturne promene. Stočarstvo je bilo prebacivano na intenzivne tehnologije, pretnja od vukova je u nekim mestima znatno smanjena. Sve je to uzrokovalo opadanje brojnosti srednjeazijskih ovčara i njihovu zamenu drugim rasama pasa. Pojavljivanje pasa drugih rasa dovela je do neizbežnog ukrštanja, jer u Aziji nije uobičajeno vezivanje pasa, tako da uglavnom ženke za vreme teranja same pronalaze partnere. Zadnjih decenija imalo je mesto i namerno ukrštanje. Porastao je standard žitelja centralne Azije, a situiran čovek više se ne bavi stočarstvom, već mu je potreban pas čuvar ili pas za razonodu. Tako da iako čuvarska služba nikako ne utiče na rasne osobine ove pasmine, to sve veća popularnost borbi pasa dosta utiče na rasu. Borbeni psi se uglavnom regrutuju od pasa pastiraca, uzimaju se najkrupnije i najteže jedinke. Tako ide negativna selekcija između pasa pastiraca: smanjenje dimenzija, olakšanje kostura i dr. Osim toga, populacija boraca se popunjava i ukrštavanim jedinkama. Čistokrvni azijski ovčari se mešaju sa svim mogućim rasama, u cilju dobijanja borbenih šampiona.

Sudbina srednjeazijskog ovčara u Rusiji veoma je interesantna. Prvi Azijati su bili uvezeni iz mesta svog iskonskog stanovanja krajem 30-tih godina 20. veka. Oni su pokazali veoma dobre radne osobine ne samo kao psi čuvari, već i kao psi tragači, ali nisu se odomaćili kao radni psi, jer specifičnost ove rase zahtevala je od vodiča visoku stručnost. Ipak, sa SAO je počeo selekcioni rad, bio je napravljen standard rase. Do kraja 80-tih godina SAO je bila retka autohtona rasa u Rusiji. Uglavnom, većina tih pasa bila je ujedinjena u klubovima radne kinologije DOSAAF, a bilo ih je i u nekolicini državnih i vojnih odgajivačnica.

Društveno ekonomske promene u Rusiji početkom 90-tih godina dali su novi život ovoj drevnoj pasmini. Konačno je bio upotrebljen jedan od glavnih kvaliteta srednjeazijskog ovčara-čuvarske osobine. Ova rasa je bila stvorena i kultivisana pre svega kao zaštitnik imovine svojih vlasnika. A dimenzije, upornost, neumornost, dozvoljavaju Azijatu da ispunjava svoje obaveze na najbolji način. Kao rezultat, brojnost ove rase u Rusiji rasla je neverovatnim tempom krajem 20. veka, tako da se za godinu dana registrovalo više od 6000 štenaca i to samo u RFK. Danas je Rusija opšte priznati svetski lider u rasi i ona je autor međunarodnog standarda pasmine.

Author: Ljiljana Milovanović

Trudimo se da naš portal bude ispunjen bogatim sadržajem o psima, kako bi vas o svemu u vezi sa njima informisali i ujedno vam pomogli da svaki dan naučite nešto novo. Želite da imate psa ili već imate psa? Na pravom ste mestu!

Share This Post On
468 ad

Submit a Comment

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *